|
Резиме:
Овај чланак, који је пре свега теоријски, има за циљ да покаже
значај који лингвистика има за методику наставе језика.
Методика, виђена као примењена лингвистика, креће се у оквирима
лингвистичке теорије, а овај чланак бави се појмом „контекста”
онако како га схватају лингвисти и методичари.
Свака језичка активност, сваки говор, дешава се у контексту
којим се лингвисти баве да би уочили односе између партнера у
интеракцији или да би подвукли њихов друштвени положај. Да би се
говорило о улози контекста у функционисању језика, треба најпре
идентификовати параметре. Поступак је емпиријски, а на основу
одговора лингвиста издвајају се две групе:
А) прва група као параметре контекста истиче ограничени број елемената
(као што су време, простор, говорно лице, статус интеракције,
коришћен материјал итд.) које је лако дефинисати, али су превише
ограничени да би дозволили анализу функционисања већине језичких
јединица;
Б) друга група у којој је толики број параметара да анализа
постаје тешка јер нема одговарајућих дефиниција – према
лингвистима који заступају ово становиште теорија контекста била
би „могући модел света” који Жан-Пол Бронкар (Jean-Paul Broncart)
сматра тешким за дефинисање и изучавање.
Џон Лајонс (John Lyons) покушава да помири ова два становишта
предлажући следећу дефиницију ситуационог контекста: сваки исказ
остварује се у посебној просторно-временској ситуацији која
обухвата говорно лице, саговорника, радње које они врше у том
тренутку и разне спољне предмете и догађаје. Он такође
прецизира:
- „контекст исказа” oдноси се на комуникативну компетенцију
говорног лица;
- остатак контекста (ванјезичко), које се у исказу подразумева,
предмет је теорије перформансе
Новија методика разликује контекст (које се односи на ванјезичко)
од котекста, појма који је предложио Бар Хилел (Bar Hillel) који
подразумева лингвистичко окружење исказа. Методику наставе
страних језика више занима контекст, за разлику од неких других
методика, на пример матерњег језика или егзактних наука. Разлика
између методике наставе матерњег и страног језика видљива је:
матерњи језик ослања се пре свега на ваншколски контекст, што
није случај са учењем страног језика.
У дугом периоду задатак методике (као примењене лингвистике)
ограничавао се на домен учвршћивања школског образовања, али се
од пре неколико деценија поље проширило, а контекст учења
обухватио је и елементе друштвено-политичког живота. На пример,
настава француског језика у Румунији пратила је све токове
државне политике, од времена утицаја Совјетског Савеза до
данашњих дана када теме предложене у настави подржавају
отвореност према западном свету.
Пре него што су говорили о контексту, социолингвисти и
методичари говорили су о средини, користећи изразе као школска
средина и друштвена средина, а затим друштвена мрежа. У методици
је дуго коришћен и термин домен у вези са улогама саговорника,
местима и тренуцима у којима се догађа интеракција. Учење циљног
језика није одвојено од друштвене мреже у којој наставник и
чланови те мреже заузимају специјалне положаје. Оно што управља
овим односима је нека врста методичког споразума или договора
који је одговоран за исправно тумачење.
Схематизујући ове теорије, Кондеи задржава разликовање између:
- подручја исказа бр. 1: присутно у уџбеничком дискурсу у којем
постоји исказивач–аутор;
- подручје исказа бр. 2: присутно у уџбеничким текстовима, а
које обухвата садржину књижевних текстова, али које не прихвата
неминовно гледиште једног од исказивача, односно надисказивача (énonciateur,
archiénonciateur);
- подручје исказа бр. 3 које се односи на књижевне и не-књижевне
текстове у којима се једно лице обраћа другоме.
Методичари су покушавали да прецизирају елементе који чине
контекст и коначно су одлучили да ту уврсте и социјалне чиниоце,
као што су школа, породица, суседски односи, живот заједнице,
све врсте административних активности итд. Увршћени су и језичка
и комуникативна пракса, ставови ученика, карактеристике личности
и групе којој припада, представе о језику који се учи и његовим
говорницима.
Разнолика и специфична ситуација у Румунији омогућава јасно
разликовање између исказивача-аутора и организатора његовог
говора у разреду (наставника). Његова активност подређена је
политичким циљевима, носи одлике политичког режима и служи за
његово учвршћивање.
Кључне речи:
|
Résumé:
Notre intervention se place plutôt dans le champ théorique, plus
pertinent, d’ailleurs pour démontrer le rôle majeur de la
linguistique dans le domaine didactique. Considérée jusqu’il y a
quelques années „linguistique appliquée”, la didactique de la
spécialité est de plus en plus traversée et influencée par les
théories récentes qui lui assurent le statut de science. La
problématique liée au „contexte” vise sa définition, la
délimitation des éléments qui le constituent, leur
fonctionnement spécifique et l’implication qu’ils ont dans le
domaine de l’enseignement, en général.
Mots clés:
contexte, paramètres contextuels, contexte d’apprentissage,
linguistique appliquée |
