|
Резиме:
Савремене теорије организације наставе и учења указују на
нужност помјерања тежишта наставе са процеса фронталног
поучавања ка процесу индивидуализације, перманентне активности
појединца и његовог максималног ангажовања. Циљеви савремене
реформисане школе више нијесу усмјерени на програмске садржаје,
већ на ученика, развој његових психофизичких потенцијала и
формирање здраве и цјеловите личности. То подразумијева озбиљне
промјене у процесу цјелокупне организације и реализације
наставе, а посебно озбиљне трансформације положаја и улоге не
само наставника, већ и ученика. Ријеч је о новом приступу
организацији наставе и учења у коме би ученик требало да буде
прихваћен као равноправни сарадник, партнер и субјекат. Та
позиција имплицира пуну партиципацију ученика у процесу
планирања, организације и реализације наставе, те вредновања
оствареног појединачног и заједничког васпитно-образовног
постигнућа.
Анализирајући актуелну нормативно-правну легислативу којом се,
између осталог, начелно регулишу и ова питања, чини се да у
формалном, декларативном и законодавном смислу није ништа
спорно, мада је евидентно да, још увијек, постоје озбиљне
разлике између онога што је нормативно дато, с једне и у
актуелној наставној пракси спроводљиво с друге стране.
Кључне речи:
настава, субјекатска позиција ученика, наставник, активност,
индивидуализација, постигнуће |
Summary:
Key words:
|
