|
Резиме:
Интеркултуралне размене постоје одувек, али су тек у данашње
време бројних контаката међу припадницима разних култура добиле
посебан значај. У методици наставе страних језика
интеркултурална комуникација наглашава интеракцију, односно
процес размена између два саговорника који морају да прихвате
сопствени идентитет и који покушавају да пронађу додирне тачке.
Најприроднији оквир за наставу интеркултуралног је час француске
цивилизације чији је циљ да студенти стекну знања, умења и
прихвате понашања везана за француску културу да би касније све
то упоредили и повезали са елементима румунске културе. Термин
цивилизација, који се некада користио и пре свега односио на
уметничка дела и остварења, данас је замењен термином култура
који обухвата: језик, вредности, поимање времена, простора и
тела, начине размишљања, друштвене структуре, историју и
стереотипе.
Настава стране цивилизације (у нашем случају француске) одређује
се као комплементарна настави страног језика: језик постаје
начин да се спозна други, средство интеркултуралне комуникације
које омогућава ученику да започне анализу културе.
Настава стране цивилизације за наставника је велики изазов и
тежак задатак јер ученика/студента треба да припреми за сусрет
са другим чија се култура заснива на имплицитном. Зато је
потребан нови методолошки приступ који би формулисао циљеве,
принципе педагошке прогресије и начине евалуације
социокултуролошке компетенције.
Овај прилог има два циља: 1) одредити конститутивне елементе
интеркултуралне компетенције и 2) предложити методичка средства
која би студентима омогућила да развију интеркултуралну
компетенцију на часу француске цивилизације. Интеркултурални
приступ подразумева пре свега боље познавање сопствене културе и
идентитета (кроз чији ће се филтер пропустити све друге, стране
културе), а потом приближавање разноврсних референци стране
културе тако да се успостави дијалог на транскултуралној основи.
На Филолошком факултету Универзитета у Крајови на првој години и
у трајању од једног семестра организован је курс француске
цивилизације за будуће професоре француског језика. Овај курс
подједнак значај придаје елементима такозване учене културе као
и елементима антрополошке културе, а циљ није само анализа
постојећих елемената француске културе у уџбеницима француског
језика, већ и оспособљавање будућих професора француског језика
да сами осмисле и припреме документа за ову наставу.
Сва коришћена средства су дедуктивног типа: иду од концепта ка
конкретном. Много се користе аудиовизуелни документи отвореног
типа који подстичу живу комуникацију и без употребе превода.
Теме за размишљање повод су за дискусију о култури другога, као
и за сопствено упознавање поредећи области као што су: исхрана,
одевање, незапосленост, природни ресурси, нове навике итд.
Овим темама придружују се тематски досијеи у којима студенти
износе своја опажања и ставове о аспектима француске културе (од
којих су најчешћи: француски и румунски симболи, образовни
систем, живот младих и њихов однос према телевизији, чита-њу,
рачунарима итд.).
Студенти су осмишљавали и кратке игре са унапред одређеним
улогама (јеуџ де рôлес), а често је коришћен и Интернет који
омогућава студентима да сами истражују, траже документе и
податке.Обавезна је и провера знања, путем уобичајених тестова
или уз коришћење тестова са Интернета који се односе на веома
разноврсне елементе културе. Захваљујући свему овоме,
традиционалне улоге у наставном процесу су измењене: студент
активно учествује у свом образовању, а наставнику остаје улога
посредника између култура или ментора који га усмерава ка
откривању других народа и култура.
Кључне речи:
|
Résumé:
Les échanges interculturels existent depuis
longtemps, mais les enjeux interculturels sont devenus majeurs
aujourd'hui devant la diversité et la multiplicité des contacts
culturels. Dans la didactique des langues étrangères, la
communication interculturelle met donc l'accent sur
l'interaction, c'est-à-dire le processus d'échanges entre deux
interlocuteurs qui doivent accepter leurs propres identités et
qui essaient de trouver les points de contact.
Le cadre le plus approprié de l'enseignement interculturel est
le cours de civilisation française qui se propose de faire les
étudiants accéder à des savoirs, des savoirs-faire et des
comportements attachés à la culture française pour les mettre
ensuite en relation avec ceux de la culture roumaine. Le terme
civilisation, qui renvoyait autrefois aux oeuvres et aux
réalisations de la culture, est de nos jours remplacé par celui
de culture, qui fournit un cadre de référence dont les
composantes sont: le langage, les valeurs, la perception du
temps, de l'espace et du corps, l'usage des sens, les modes de
pensées, les structures sociales, l'histoire et les stéréotypes.
L'apprentissage interculturel suppose donc une démarche
méthodologique nouvelle qui a des conséquences sur la
formulation des objectifs, sur les principes de progression
pédagogique ainsi que sur l'évaluation de la compétence
socioculturelle.
Dans le cadre esquissé, notre article se propose un double
objectif: (1) cerner les éléments constitutifs d'une compétence
interculturelle et (2) proposer des outils didactiques (moyens
didactiques et pratiques de classe) permettant aux étudiants de
développer cettte compétence pendant le cours de civilisation
française.
Mots-clés:
compétence interculturelle, compétence de communication, culture,
civilisation, stratégie pédagogique |
